Свако покољење тежи да обликује средину у којој живи по својој мјери и естетским начелима. То је посебно случај са генерацијама које окрећу леђа неким ранијим вриједностима, поготово оним које су извеле револуционарне промјене. Генерација која је освојила власт након 1945. године није била изузетак. О том периоду постоје противрјечне оцјене, али је неспорно да су нови управљачи имали огромну жељу да створе систем потпуно другачији од оног који су затекли.
Један од симбола „новог доба“, како су га они замишљали, били су високе зграде и фабрички димњаци који су почели да парају небо изнад свих већих градова.


Идеја о изградњи прве вишеспратнице у Бијељини била је подстакнута жељом да центар Бијељине добије урбано лице по тадашњим схватањима модерности, умјесто дотадашње оријенталне старе чаршије са пијацом у центру града. Поред старе Јањица-чаршије са пијацом, оријенталног изгледа, жртве такве урбанизације постали су и стари хотел „Дрина“, зграда биоскопа и дијелови улица којих се данас са чежњом сјећају стари Бијељинци. Као накнаду за то, Бијељина је добила пространи Градски трг, са фонтанама, дрворедима, нове улице у центру града, а најдоминантија нова грађевина у центру Бијељине постала је први градски Небодер (у овом тексту писаћемо га великим почетним словом, јер, у шуми небодера који су израсли у Бијељини у међувремену, само један међу њима је стекао право да буде Небодер са великим почетним словом).
Ако би правили паралелу са неком другом познатом високом зградом, прва асоцијација би нам била Палата Албанија у Београду, саграђена на почетку Кнез-Михајлове улице. Као и бијељински Небодер, саграђен у дијелу града који је имао оријентални изглед, и први београдски небодер је израстао на мјесту старе кафане „Албанија“ са оријенталним шмеком. Није нам познато која зграда се налазила на мјесту бијељинског Небодера и да ли је Небодер зато остао „безимен“, али је овим двјема вишеспратницама заједничко да су, свака у свом времену и на свој начин, означиле искорак из једног у друго вријеме.
Избором положаја за Небодер, насупрот згради Општине, архитектонском симболу прошлог система, поручивано је да је настало ново, тада се вјеровало, напредније доба.
Припреме за изградњу Небодера су трајале дуго, јер је, поред пројекта, требало обезбиједити знатна новчана средства и ослободити простор за његову изградњу. Ипак, одмах након изграђених првих спратова, градилиште је постало сензација за семберске равничаре, привлачећи њихову све већу знатижељу. Изградња је завршена 1960. године и, са својих девет спратова, Небодер је постао највиша грађевина у читавој Семберији. Дуго је заузимао почасно мјесто на свим разгледницама Бијељине, као својеврстан симбол просперитета.
Небодер је био и једина грађевина са лифтом у тадашњој Бијељини. Оно што је данас незамисливо, лифтом у Небодеру је управљао прави лифт-бој Фахрудин Хрустић, кога су Семберци од миља убрзо прозвали Лифтаџија Фако. Фако је лифтом од приземља до последњег спрата возио не само станаре, већ и бројне посјетиоце. Поред видиковца са кога је пуцао поглед на цијелу варош, на последњем спрату Небодера се налазио Клуб привредника, тада модерна кафана коју су посјећивали сви они који су могли да одвоје новац за услугу вожње лифтом и за пиће у Клубу, иначе, прилично скупље у односу на остале кафане.
Али, без обзира на цијену, многи су жељели да се попну на врх Небодера, не толико због клуба и кафе, колико због вожње лифтом, тим чудом модерне технике и уживања. За све оне који су имали могућност да себи приуште овакав доживљај била је припремљена и књига утисака у којој су посјетиоци уписивали своје утиске. У овој књизи је сачувано много утисака о вожњама лифтом, за многе од „путника“ премијерним, као и утисака о самом Небодеру. Тако је један посјетилац, одушевљен оним што је доживио на видиковцу, а уједно, и шокиран цијеном кафе, оставио записан лични утисак:

„Попио сам небодерску кафу,
од цијене још ме боли глава.
 У лифту сам изљубио Нафу –
да испробам је ли љубав права“.

Небодер ја за Бијељинце је био мјесто друштвеног окупљања, гдје су се састајали и дружили, уживајући у погледу који видиковац пружа. Због великог интересовања мјештана, лифт је радио по цијели дан и до дубоко у ноћ. У дане највеће посјећености лифтаџија Фако је, на ивици српљења, молио Бога да нестане струје или да се лифт поквари. Али, кад год би се то и догодило, у најкраћем року квар се уклањао. Тако је било све док није истекла гаранција за одржавање лифта - послије више од двије године лифт је стао за дужи период. У недостатку средстава за поправку, станари су свакодневно били принуђени да броје степенице, пењући се и силазећи. Живот у Небодеру је постао више казна него престиж!
Данас је Небодер већ у поодмаклој зрелој доби када се о њему другачије говори. Некада најмодернија зграда у Бијељини засењена је другим – вишим и модернијим. У очима пролазника Небодер више не представља атракцију већ споменик једног прошлог времена, којег се Бијељинци, навикли на данашњи брзи начин живота, сјећају са сјетом.

 (При настанку текста о Градском парку коришћени су подаци и фотографије у посједу Музеја Семберије и подаци из књиге "Корзо старе Бијељине" Слободана Петровића)