Софка Николић је рођена 1907. године у мачванском селу Табановић, недалеко од Шапца. Већ као девојчица пјевала је по вашарима, а први озбиљнији наступ имала је у једној зворничкој кафани 1923. године. Удала се врло млада за музичара Пају Николића, шефа Великог оркестра, с којим убрзо одлази у Мостар. У тамошњој кафани "Лира", између осталих, одушевљавала је Алексу Шантића, изводећи његову "Емину". Након Мостара, у којем је боравила четири године, Софка се настанила у Сарајеву, а када је наступала, не само да је мањкало мјеста у кафани, већ су често и улице бивале закрчене Софкиним обожаваоцима.
Прву плочу са нумерама "Колика је Јахорина планина" и "Кад би знала, дилбер Стано" снимила је са 19 година у Берлину, а своју другу плочу двије године касније у Паризу. Невјероватно звучи податак да је Софка Николић прва жена која је понијела титулу најтиражније пјевачице Европе, а у то вријеме била је други музичар уопште по броју продатих плоча, после италијанског тенора Енрика Каруза.
Убрзо је прешла у Београд, а њено освајање Београда, средином двадесетих година, означило је промјену односа јавности према кафанском пјевању. Софкине наступе уз цигански оркестар Паје Николића у кафани "Крагујевац" уживо је преносио Радио Београд. Први такав пренос обављен је 11. децембра 1929. године, а због великог броја обожавалаца њене пјесме, често је позивана да наступа у емисијама народне музике. Називали су је "Краљицом Скадарлије".
Велика је заблуда мислити да је предратна музика била шунд кафанског типа. Кафански живот је био веома богат у тим деценијама и то је више био боемски живот него савремена теревенка. Наравно, било је и кафана у којима је музика била на нижем нивоу, као и данас, али су предњачили прави боемски ресторани.


Софкини велики обожаваоци, али и пријатељи били су и Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Густав Крклец, Милоје Живановић, Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић... а Софка им није само пјевала, него је била и равноправни саговорник. Присјећајући се некадашњег београдског клуба познатих, Софка је, између осталог причала: "Нушића се сећам по духовитости. Чим би села за његов сто, испричао би нешто што је било довољно да се смејемо цело вече. Доводио ме је у ситуацију да сам се мучила како да се уздржим од смеха када га погледам за време песме. Никад није поновио стари штос. Био је непресушни извор шала и досетки."
Пријатељица јој је постала и "Црна Перла" Џозефина Бекер, која је деценијама касније, говорећи о првом сусрету са Софком, рекла: "Сјећам се када сам је први пут видела и чула у Загребу. Нисам разумела ниједну ријеч, али сам схватила емоцију, чула сам сваки откуцај њеног срца. Она је моја велика љубав. То је жена која у оно вријеме није гледала што наступам у хаљини од банана. Она ми је дала велику подршку."
Све до 1939. године, Софка је, поред Београда и других југословенских градова, гостовала и снимала у најпознатијим европским културним центрима - Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу… са пратећим оркестром од 25 музичара под вођством њеног мужа Паје. Снимила је више од 100 плоча с више од 200 пјесама од којих су најпознатије "Цојле, Манојле", "Колика је Јахорина планина", "Кад би знала, дилбер Стано", "Зоне, мори Зоне", "Чујеш секо"...
Године 1930. чувени амерички музичар Карл Брент Килтон дошао је ради Софке у Југославију како би о њој написао опширну студију.
Нажалост, 1939. године болест је покосила Софкину једину кћерку, седаманестогодишњу Марицу, а Софка се, скрхана болом, повукла са сцене, настанила у Бијељини и следеће деценије провела у туговању. Јавност се накратко подсјетила некадашње звијезде 1968. године, када је о њој снимљен филм. Од некадашње славе остале су само пожутјеле фотографије и једна окрњена грамофонска плоча. То је једино могла да покаже филмаџијама и да им прича о даирама, Скадарлији, о узаврелој Европи, о пјесми... О својој трагедији је ћутала. Успјели су само да је сниме како с букетом цвијећа улази у бијељинско гробље.
Умрла је тихо 1982. године, поново заборављена скоро од свих… Сахрањена је поред кћерке и мужа, у капели на бијељинском гробљу Пучиле.