Јован Дучић је један од најзначајнијих српских мислилаца и пјесника, аутор низа књига поезије и прозе, међу којима су и „Градови и химере“ и „Благо цара Радована“, академик Српске краљевске академије, дипломата Краљевине Србије и Југославије у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Друштву народа, посланик (у рангу који је одговарао рангу амбасадора) у Будимпешти, Риму и Мадриду, први југословенски дипломата са звањем амбасадора (у Букурешту), велики родољуб, али и освајач бројних женских срца у градовима у којим је службовао, заводник који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште, коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије, човјек који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“

На почетку узбудљивог животног пута, једног јесењег дана 1893. године у Бијељини је, , освануо Јован Дучић. Прво запослење које је нашао након завршене сомборске Препарандије (Учитељске школе) било је у Српској основној школи (данашња ОШ „Свети Сава“) у Бијељини.
Под утицајем југословенских слободарских идеја и таласа националног буђења који су захватили тадашњу Босну и Херцеговину, Дучић се одмах укључио у друштвени живот Бијељине, привлачећи пажњу околине како већ тада богатим духом, тако и херцеговачким стасом и наочитошћу. Врло брзо по доласку у Бијељину, са вршњацима – трговцима, занатлијама и ријетким службеницима, основао је аматерску драмску групу која је изводила комаде национално-романтичарског садржаја.

У то вријеме, средишњи културни догађаји су биле Светосавске академије, а Академија  у хотелу „Дрина“ 1894. године је имала следећи програм:

Говор – Јово Дучић, српски учитељ
Србин, Србин – композиција Хавласа, пјева мушки збор
Вила – Ј. Ј. Змај, декламује Вјера Бугарска, срп. учитељица
Сабљо – пјесма
Свети Сава – пјесма В. Илића, декламује Катарина Новаковић, ученица IV разреда осн. школе
Дует за тенор и баритон, од Ивана пл. Зајца, пјева г. Стево Тодоровић, овдашњи грађанин
Издајици – Ј. Ј. Змај, декламује Павле Чонић, срп. учитељ
Под прозором – пјевају чланови мушког збора
Косовка дјевојка – народна пјесма уз гуслу
„Светислав и Милева“ – жалосна игра у четири радње, представља бијељинска српска омладина.

Вјероватно на овој Светосавској академији млади Дучић је упознао Магдалену – Магу Живановић, унуку богатог бијељинског трговца и једног од најугледнијих Бијељинаца (Магдаленино рођено презиме јој је било Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме). Касније је Дучић овако описивао Магдалену: „Ал' и бјеше ђевојка, рођо мој, да је не би аман у свој Посавини нашао! Мани се, чоче, ко је није видио, није му ни око запело за њом.“ Њихови савременици су о младој Магдалени говорили да је вољела да се последња појављује у колу, јер је држала до тога да сви на њу обраћају пажњу. Била је увијек лијепо обучена, држећи у руци при игрању црвену марамицу којом је често махала, а остале су им у сјећању и њене црвене папуче у којим је играла.
Између двоје младих убрзо је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Млади љубавни пар се убрзо тајно вјерио и, вјероватно под Дучићевим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију, поставши тако прва бијељинска пјесникиња. Убрзо је о љубави Живановићеве унуке и сиромашног учитеља почело да се прича по чаршији и сви су чекали да виде шта ће се догодити и како ће реаговати Магдаленина породица.
Наравно, у то вријеме је било тешко прећи преко класних разлика и Магдаленин отац није дозволио да му се кћерка уда за сиромашног човјека из непознате даљине. За њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају и као патријархално васпитана кћерка, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао отац, богатог трговца из Брчког.
Крају Магдаленине и Јованове љубави допринијела је и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којим Дучић, између осталог пјева:

 „Не трза те ужас бједе, нит' те трза ужас рана,
Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,
Зарудиће љепша зора, љепшом добу сванут дани...“

10. јула исте године Дучић је, на основу рјешења Земаљске владе, морао да заувијек напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.

Магдалена је писала:

„Над гранчицом дјено славуј болно јеца,
Спустила се ноћца тија,
Ђе поточић тихо бруји, вјетрић пирка
И гранчицу лако нија:
Ту уморна душа моја мира тражи
И у чежњи тебе чека:
Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,
Кад ћеш доћи издалека...?“
 
А Дучић јој је „одговарао“:

„Тебе тражим дан кад мине
И спусти се вео ноћи,
Кад звјездано небо сине,
И по тихој, по самоћи,
Мјесец блиједи кад заплови
По пучини неба плава
...
Тебе тражим слатко лане
И пламене твоје очи
И све дане просниване,
Пробдивене страсне ноћи –
И веселе, бурне сате
И јад што ме сјећа на те...“
 
Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена готово од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма.
А ни Дучић, и поред небројених љубавних авантура, вјероватно никад није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.

О Дучићевој вези са Бијељином свједочи и једна молба коју је Дучић, као већ познати књижевник и дипломата, добио од Пјевачког друштва „Србадија“ за помоћ у изградњи дома за потребе Друштва: „На првом мјесту, у овоме идеалном, друштво је слободно да Вам саопшти да би жељело и да би било срећно, ако види да Ваш дом 'Србадије' буде сазидан и назван 'Задужбина песника Јована Дучића'“, стоји, између осталог, у писму упућеном 1937. године.
На маргини писма Дучић је записао: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1.000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.
 
(При изради текста о љубави Магдалене Живановић и Јована Дучића, између осталог,
коришћени су подаци из књиге „Корзо старе Бијељине“ Слободана Петровића)