Званична интернет презентација
Град Бијељина

Градски парк



Година је 1891. центар Бијељине полако, али сигурно одбацује оријентални изглед и замјењује га новим европским. У граду су већ изграђени хотел, банка, Комунална школа, шеталиште у главној улици... Још више од нових зграда, примјетна је промјена у култури и начину живота Бијељинаца – облачењу, међусобном опхођењу, привређивању, а можда је најуочљивија промјена у начину провођења слободног времена. Бијељинци (и Бијељинке!) све више излазе изван зидина кућа и дворишта у потрази за разонодом. Поред хотела и кафана, једно од средишта друштвеног живота постаје шеталиште у главној улици, претеча корзоа из потоњих деценија.


У то вријеме простор данашњег Градског парка био је запуштена ледина звана Пашића-мераја, која је служила за сточну пијацу у пазарне дане. Остатак седмице користили су је сељаци из околних села за одмор запрежних коња и волова, а око њих је ријетку траву брстила ситна стока бијељинске сиротиње. У јесен се ливада претварала у каљугу, а зими се ледила и постајала идеално мјесто за забаву дјеце из околних насеља.
Девет година прије године у којој почиње ова приповијест, у Францјозефсфелд (данашње Ново Село) са родитељима се доселио дјечак по имену Јохан Кајзер. Након школовања у Аустрији, вратио се у Семберију и запослио као службеник (беамтер) у Одјељењу за ловство и подизање шума бијељинске Општине. Ледина би вјероватно остала још дуго запуштена да млади општински беамтер, али и заљубљеник у природу, почетком 1891. године није затражио, а Општина одобрила куповину садница за будући парк.
Јохан Кајзер је од почетка идеју подизања парка схватио њемачки педантно и предано. Након израде плана будућег парка, направљеног по угледу на паркове у Аустрији и Мађарској, Јохан је два пута одлазио по саднице у Беч и Пешту, а највише је набавио садница платана (до тада непознатог у овим крајевима) и кестена за алеје парка. У товарима су биле и саднице тополе, липе, јаблана, јеле, тује, бора и букве. Ниско алпско растиње је било предвиђено за имитацију грмља, а међу садницама је било и неколико егзотичних биљних врста, којих сада, нажалост, у парку нема.
Скоро сви засађени примјерци су се примили, али убрзо су настале невоље... Тадашњи Бијељинци нису могли да схвате сврху забране уласка запрега и стоке на дојучерашњу запуштену ледину, нити сађење толиког дрвећа у граду, које, при том, не рађа воће.
За њих су то биле само нове беамтерске новотарије и каприци и није требало да прође дуго времена да дјеца, често на наговор старијих, почну да ломе и чупају младо дрвеће. Много муке је имао Јохан Кајзер (од Сембераца убрзо прозван "Јован Цар", што је буквални превод његовог имена и презимена) да, с мотком у руци, одбрани парк од буљука дјеце*. У највећој мјери је успио, а убрзо су и Бијељинци промијенили навике и Градски парк је постао њихово омиљено мјесто за окупљање. У парку је у прво вријеме постојала и стаклена башта за одгајање цвијетних врста, а све до седамдесетих година 20. вијека у централном дијелу Парка је радила кафана-ресторан која је била омиљено мјесто за разоноду Бијељинаца, поготово у топлијим дијеловима године.
Прва велика несрећа која је задесила Парк догодила се 28. јуна 1928. године када је невријеме оштетило више од четвртине стабала, а нова несрећа се догодила крајем Другог свјетског рата, када су непријатељски војници уништили све зимзелено дрвеће у Парку, па чак и највећа дебла, правећи од њих новогодишње јелке.
Многе генерације младих су се у Парку први пут заљубиле или пољубиле, многе добре књиге су прочитане овдје и направљени први кораци или кругови бициклом. По дешавањима у Парку су се мјерила годишња доба – у топле мјесеце корзо и музика су били у Парку, а у позну јесен и у зиму, корзо се селио на главну улицу, а музика у хотел.  За старије суграђане и рекреативце Парк је, прије свега, оаза чистог ваздуха и уточиште мира, тишине и хладовине, а за дјецу то је идеалан простор за игру.
Прије неколико година почела је темељна обнова парка – на мјесту дотрајалог дрвећа саде се нове саднице, постављена је нова расвјета, у средишњем дијелу Парка на мјесту некадашње кафане отворена је кафе-посластичарница, а недавно је постављено и ново дјечије игралиште.
Циљ је био да Градски парк врати статус зеленог поноса Бијељине и буде оаза природе у коју ће радо долазити становници Бијељине. Идеја је заживјела, тако да је Парк поново постао омиљено мјесто за одмор, рекреацију и дружење становника Бијељине свих генерација и њихових гостију.

* и данас стари Бијељинци плаше немирну дјецу пријетећи им да ће их Кајзер "довести у ред".
 
(При настанку текста о Градском парку коришћени су подаци и фотографије у посједу Музеја Семберије, подаци из књиге "Корзо старе Бијељине" Слободана Петровића и илустрације из пројекта "Балкан, кућа разлика" Групе 484 и Бироа за људска права из Тузле, оствареног уз подршку Европске Уније)