Званична интернет презентација
Град Бијељина

Лесковац



Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године.
По легенди се сматра да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, али је дошло до његовог сушења и ту је изникла биљка љеска. По њој је и насеље добило име Лесковац и то прије више од 600 година.
У 144 насеља и самом граду, према попису из 2011. године, живи око 145.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији, a после Ниша, Град Лесковац највећа је локална заједница на југу Србије.

Повеља о братимљењу Лесковца и Бијељине потписана је 2018. године.


ИСТОРИЈА
Грчки историчар Херодот помиње у V вијеку п.н.е. да је на мјесту или у близини данашњег Лесковца постојало извјесно илирско (дарданско) насеље, око којег се гајила конопља. У II вијеку наше ере, пошто су побиједили Илире, Римљани су нашли једно насеље на лијевој обали Ветернице, и на брду Хисар подигли тврђаву, која је доминирала градом и друмом.
О првим вијековима живота Словена на овим просторима не налази се помен све до XII вијека. Предио око данашњег Лесковца под именом Глубочица (Дубочица) грчки цар Манојло је Стефану Немањи у XII вијеку у којем се и налазило насеље Лесковац. У времену цара Душана и непосредно послије тога поједина села у Дубочици, па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Душан је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландар село Лесковац, а 1395. године монахиња Ефимија (кнегиња Милица) са синовима Вуком и Стефаном дала је Светогорском манастиру Св. Пантелејмона кућу и два човјека у Лесковцу и тада је Лесковац први пут поменут као град.
Локални српски феудалци су пружали отпор Турцима све до пораза у боју на Трепањи код Клисине 16. новембра 1454. године, што је био увод у турску владавину над Лесковцем дугу 423 године
Крајем XVIII вијека, Лесковац је већ центар великог пашалука који је обухватао цијелу територију бившег санџака Алаџи-Хисар (Крушевац) и Параћин.
У вријеме Првог српског устанка велики број Лесковчана се придружио Карађорђевим устаницима, али је устанак у лесковачком крају брзо угушен, а Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине, а у околини неколико хиљада устаника.
Према подацима професора Хана, са 15.000 становника 1858. године Лесковац је био други по величини град српски град, после Београда који је тада имао 22.000 становника, а испредНиша са 10.500, Крушевца 7.000 и Крагујевца са 4.000 становника.
Током Другог српско-турског рата Лесковац је ослобођен од Турака 1877. године, а остао је у Србији и након Берлинског конгреса.
Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији, а забиљежено је да је крајем 19. века имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.
Почетком Првог свjетског рата у Лесковцу и околини одиграо се један од пресудних момената у току Битке на Морави (1915), познат као Лесковачки маневар. Овај српски противнапад омогућио је повлачење главници српске војске правцем Прокупље-Лебане-Медвеђа-Приштина.
Првог дана њемачког напада на Југославију бомбрадован је и Лесковац и то је најавило нова разарања и жртве, али тек кад је слобода била надохват руке - 6. септембра 1944. године Лесковац је доживио праву катастрофу. Педесетак америчких бомбардера без повода и разлога срушили су читаве квартове у Лесковцу. Никада није установљен тачан број погинулих и рањених , а процјене се крећу од 2,5 до 4 хиљаде страдалих. Само 35 дана после овог бомбардовања Лесковац је ослобођен.

ПРИВРЕДА
Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала је 40 одсто укупне југословенске текстилне индустрије), металуршку, опекарску, гумарску и прехрамбену индуст. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка — ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији).
Данас је овај град, уз Ниш и Врање, један од три главна привредна средишта југа Србије са бројним предузећима у хемијској, прехрамбеној, текстилној, дрвној, металској и електронској индустрији, а значајан дио привреде је и пољопривредна производња.

КУЛТУРА
Градска читаоница у Лесковцу је основана 1869, а 1935. године прерасла је у велику Градску народну библиотеку. Почетком 60-тих година 20. вијека понијела је име по Радоју Домановићу који је у периоду од 1896. до 1898. године живио у Лесковцу.
Народни музеј у Лесковцу основан је 1948. године, а у његов састав улазе и издвојени објекти:
- Градска кућа
- Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу
- Спомен-кућа Косте Стаменковића
- Археолошки локалитет Царичин град
Лесковачки културни центар почео је своје дјеловање 1981. године.

ТУРИСТИЧКЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ
У развоју туризма лесковачког краја готово одлучујућу улогу имају манифестације. Лесковачка Роштиљијада, која се одржава крајем августа и почетком септембра,већ дуго је бренд по коме се Лесковац препознаје и ван граница Србије и то је највећи и најпосјећенији фестивал роштиља и меса у овом дијелу Европе. Према броју посјетилаца спада у сам врх туристичких приредби у Србији, а Лесковчани на Роштиљијади редовно обарају рекорд у справљању највећих пљескавица на свијету.
Карневал Лесковац се одржава у јулу, као спој традиције и савремених карневалских трендова. Уз главну међународну карневалску поворку, Карневал чине и дјечји карневал, велики маскенбал, карневалски бал са избором принцезе Карневала, карневалске изложбе, бројни пратећи програми и концерти.
„Лесковачко лето“ је мултимедијални фестивал на отвореној сцени, једна од најдужих манифестација у Србији која по садржају и концепцији из године у годину побуђује све већу пажњу. „Лесковачко лето“ се одржава у етно-комплексу „Шоп Докић“ у самом центру града, почиње са календарским почетком љета и траје до средине јула.

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА
Поред Бијељине, Лесковац је град-побратим или партнер са Пловдивом, Силистром и Ћустендилом (Бугарска) и Кумановом (Македонија), Лангџоуом (Кина), Новим Местом (Словенија), Пазином (Хрватска), Окајамом (Јапан), Петром (Јордан) и Познањом (Пољска).