Прича о агонији и екстази унутрашње борбе кроз стварање умјетничког дјела и приказивање успјеха дјела након тога, сирова умјетничка осјећања која се испољавају кроз борбу без било ког штита и мача, кроз умјетност и са самим  собом испричана је на цртежима Споменка Ђекића изложеним у Музеју Семберије. Поставка цртежа је својеврсна побједничка изложба, постављена као награда побједнику прошлогодишњег 13. „Бијељинског бијенала“.
Ђекић је на својим цртежима великог формата рађеним техником креде и угљена представио барокне и ренесансне теме, односно, скулптуре из тог времена.


- Цртеж као техника није ништа мање значајан од других техника у сликарству. Данас се цртеж често прескаче, јер се користе савремена техничка достигнућа попут пројектора, плотера или штампе на платну прије сликања, а апсурдно је почети да се слика ако се не усаврши вјештина цртања. Зато цртеж треба вјежбати и непрестано унапређивати. Цртеж је по мени најбитнији сегмент умјетности на којем се све види и гдје нема обмане и зато може стајати сам за себе и испољити своју праву снагу – истиче Ђекић.Говорећи о стањима кроз која умјетник пролази стварајући, Ђекић је описао да међу њима има агресије, агоније, бијеса, чак и усамљености и одбачености, али када се слика или цртеж заврши, наступа вантјелесна блаженост и осјећај среће који се не може осјетити на другом мјесту, осим док се слика или ствара.
Споменко Ђекић је апсолвент Академије умјетности у Бањалуци, а својевремено је био један од најбољих ученика у Сликарској радионици „Палета“ ликовног мајстора Јове Лалића из Зворника. Данас и сам у Бијељини има своју сликарску радионицу „Сфумато“ коју похађа неколико десетина дјеце и младих. Ђекић своје сликарство сврстава у академски реализам, са излетима до хиперреализма.