Шетачи у грађанским ношњама с прелаза из деветнаестог у двадесети вијек, староградска музика, столови са карираним столњацима, бијелим вином и сифонима, приче о јавном животу у старој Бијељини, који се у великој мјери одвијао на популарном корзоу, успомене којих су се сјећали стари Бијељинци обиљежили су синоћно свечано отварање обновљеног шеталишта између Народне библиотеке „Филип Вишњић“ и Тржног центра„Емпориум“.


Наратори током пригодног програма у организацији Градске управе Града Бијељина били су глумац Иван Петровић и познати бијељински угоститељ Драгољуб Јовановић Буцо, а свој допринос су дали и чланови СКУД „Семберија“, ученици Музичке школе „Стеван Стојановић Мокрањац“, а подршку је дао и Музеј „Семберије“ мини-изложбом о времену, људима и амбијенту некадашњег Корзоа.
-  Надамо се да ће ово шеталиште оживјети некадашњи дух корзоа и да ће се грађани вратити здравим навикама дружења. Од давне 1976. године када је изграђен Градски трг, доста тога смо измијенили у овом дијелу Града. Направили смо шетачку зону, а данас је она у сасвим новом руху након реконструкције. Ту је и стаза за слабовида лица и клупице за одмор - истакао је градоначелник Бијељине Мићо Мићић, који је отворио реконструисано шеталиште и позвао грађане да учине да корзо поново постане мјесто за дружење и забаву.
Начелник Одјељења за стамбено-комуналне послове и заштиту животне средине навео је да је у плану и постављање декоративне уличне расвјете на шеталишту.
- Надамо се да ће старији грађани на новом шеталишту евоцирати успомене од младости, а да ће га користити и будуће генерације - истакао је Стојановић, који се захвалио Дирекцији за изградњу и развој Града која је урадила пројекат и архитектонско рјешење.
Корзо и навика Бијељинаца да слободно вријеме проводе изван куће и дворишта почели су да заживљавају након замјене турске власти аустро-угарском и упоредо са стасавањем младе грађанске класе која је прихватила западњачку филозофију доколице. Шетњу и дружење на корзоу у вечерњим часовима прихватили су највише млади.
Према записима бијељинског хроничара Слободана Петровића у књизи „Корзо старе Бијељине“ то је било нарочито изражено у прољећним мјесецима када град и башче озелене и када се све обуче у зелено рухо са мирисима цвијећа из дворишта. Овај облик дружења младих на јавним мјестима представљао је најјачи начин разбијања оријенталних навика у средини која је убрзано прихватала европске манире и начине понашања.
У деценијама које су услиједиле, мијењале су се државе и друштвена уређења, али је навика шетања бијељинским корзоом остала, све до времена када су телевизија и друштвене мреже донијели нове навике у свакодневни живот и друштвене везе.